Elementalitet - Elemental

SHOT:

Ponovo u sobi prepunoj dima tražim malo prostora

Da sjednem s njima da tako zatvorimo krug

Da uzmem riječ, da kažem dve-tri o svemu

Da nadovežem se, ubacim se sad u postojeću temu

— elemental, mentalno stanje muzika

Životno određenje način razmišljanja — skuži ga

— nekada stil danas pogled iz mojih očiju

Ono kak gledam sve oko sebe pa vidim perspektivu drugačiju

— svi smo ljudi sa dva života

Prvi je onaj svačiji di imperativi su

Svota standard status sigurnost i mirna budućnost

Ono što zovu normalan život — mogućnost čekanja

Kraja u miru i bezbrižne godine što dolaze

Al da je to smisao rek’o bi da isprazno

Dani mi prolaze ja živim za nešto više

Note strofe taktove, stihove glava piše

Drugi moj život je ova muzika, za nju dišem

Nemam ambicija samo uživam dok pišem

Dok ju slušam, moj privatni svijet, životni stabilizator

— antidepresivno sredstvo, motivator

— antidepresivno sredstvo, motivator

Moj svijet — elementalitet

REMI:

Kog slava lupi u glavu, stvarnost lupi ga po glavi

Istina ne paše ko staklena cipela, nisu svi pravi

Mi se otvaramo ko rane, tu u krugu

Bez skrivenih misli spajamo riječi ko boje u dugu

Pred vama i Bogom, jesam što jesam

Nekad plačem, nekad stisnem zube kad sam bijesna

Uvijek iskrena, naivna, otvorena, žena-pjesnikinja

Sretna i nesretna, mekog srca, čvrstog razuma…

Da, prijatelju, kažeš teško nas je shvatit;

Jesi probao?

Razmislio?

Najlakše je samo ritam pratit

Jedni nas vole, drugi nas vole blatit

Znam, tako to ide, al ne znam dal ću to ikad prihvatit?

Naše su prilike i neprilike otprilike jednake

Au contrair, mon frere, ne repamo jadikovke.

Na mala vrata tražim put do tvojeg srca

Ruka piše sve dok dišem, držim ton dok glas ne puca

I sada znam na svoj način mijenjam svijet

Dajući vam, stvarajući, elementalitet…

Rima pitka ko dalmatinsko vino, za neke mračna ko kino

Predaleka ko Torino, lako probavljiva ko čokolino

Njome nekak želim promjeniti svijet, stvarajući elementalitet

INK:

Elementalitet, moj njegov i njen svijet

Zar sam kriiiiv što sam sensitiiiiv

Ko kvartet, dok tipke plećka Dedić

Znaš da Inkogović nije skorojević

A ekipa što se nećka, baš šteta

Od prvog do zadnjeg redka predstavljam ko repka

A klasa ko mečka, uz zvuk živog basa

Jer mi je bitnija kvaliteta od dobrog glasa

I šta će ko reć i tak sve ode u vjetar, nezaspan

Prirodan, bezbrižan, letim sam jer sam Pan ko Petar

A jebivjetar nek nosi maske, jer u glavi nema daske

Bez smisla za nijanse mi dijele opaske, ne šljivim mase

Pa se držim svoje trase ma pustite me da sviram

Pa sam miran da dirigiram poput Prohaske

Jer ja sam, samo jedan mali u stvari

Od sumraka do jutra,što poljubi majk u čelo

Kad navečer sprema stvari i kaže:

«/cmok/ Lutko, vidimo se sutra.»