Dok gori nebo nad Novim Sadom - Đorđe Balašević

Da se ne lažemo, nije to bio neki most

Od onih podignutih da bi se u njih gledalo

Ne… Pre je bio od onih podignutih da bi se sa njih gledalo

I pod njima prvi put poljubilo

Ali… Ponekad ga je Ona

Prelazila svojim uobraženim kadetskim korakom

A mesečina se kao deverika lovila u mrežu njene kose

Po tome ću ga, eto, pamtiti

Rat je kao pijan svat prošao poljem… Šenlučio celu noć

Kaleći bes na ranom žitu i tek niklom bostanu

Zašto?

Ne pitaj se, jer, tako je bolje i Bog je pristao na to

Ratovi prolaze, a ljudi, eto, ipak ostanu

Za zlo sam teški laik, no, to je stara priča

Znaš već: Bila jednom dva brata i to

Kad sklopim taj mozaik, ostane mi kamičak

I to smo izgleda mi?

Ma, hitni papuče u vis

Žalosna Panonska Vilo

Za tvoje dugme sedefno

Ja noćas kraljevstvo dajem

I lupni daire o bok

Ramena pospi aprilom

Pa ponizi ovaj mrak

Tim svojim lucidnim sjajem

Zaigraj, bosa i prkosna

Dok iznad Novog Sada

Đavo pali svoja kandila

Žad na reci tamni

Čim se sumrak zgusne

Dunav je pred zoru prek

Plaše te aveti što maglom brode teškim skelama?

Ne, strah nije pravi ruž za tvoje usne

Reši ga se ga jednom zauvek

I veruj zvezdi koja zraku tvog života prelama

Nije to prva neman što preti dahom vatre… Ne

Ali ljubav je vitez

Arhanđel s' mačem, spreman da i tu alu satre

Da… I samo čeka tvoj znak