Lunjo... - Đorđe Balašević

Lunjo, moj stari kofer opet miriše na sive ceste

A tvoja soba na mandarine i pržen kesten

I toplo je tu, tu ispod tvog krova

O, dobro je tu, u zamku iz snova, pa sretna ti nova

Lunjo, sad ću ti reći i više nikom i više nikad:

Svako je od nas ponekom sličan al' ti si unikat

Pročitaš me, znam, od slova do slova

Prećutiš to, znam, k’o pametna sova, pa sretna mi nova

Ti uvek znaš najbolji način

S' tobom lako stižem na tron

Ti si ta nit, taj retki začin

Koji daje poseban ton

Ti si mali čarobnjak

Koji donosi spas

A svi ti pajaci na pokretnoj traci

Nek žure bez nas

Lunjo, ako me traže, ti slaži da sam odavno mrtav

Spusti roletne i navij sat na sredu, četvrtak

A napolju mraz i magla i zima

A napolju mrak al' ovde sve štima, od kad tebe imam

Ti uvek znaš najlepše reči

Ti čak i ćutiš tiše od svih

Ti imaš smeh, koji sve leči

Ti od psovke načiniš stih