Marim ja... - Đorđe Balašević

Vrteli se točkovi mog bicikla.

Gde god je stao taj rulet beše premija.

Smakla se o stepenik njena štikla.

Nekad su pogledi bili čista hemija.

Dobro je počela nedelja,

poslednje pripreme za maturu.

Virili smo u daljine puni nade.

Preko gimnazijskog bedema,

k’o pravi dekor za avanturu

prosuo je nežni purpur divlji badem.

Poneli nas vetrovi k’o maslačke.

Jedni su leteli lako, drugi padali.

I curice su postale prve mačke

a loši đaci odjednom svetom vladali.

Sve mi je odlično zvučalo.

Dobro sam stajao tih sezona.

Ljuljale me oči širom promenade.

A nju sam sretao slučajno,

uvek je s pogrešnim bila ona,

ali znao sam da sanja onaj badem.

Stane sve u strofu-dve u baladi:

pustinja prošlih minuta i ova zrna sad.

I pred treći refren već nismo mladi.

Ušla je nedavno sama u kafe «Petrograd».

Suviše tajni u očima,

u zlatni okov joj prstić pao.

Molio me dugi pogled da je kradem.

Dovraga, kafa je gorčila,

al' taj sam ukus odnekud znao:

probao sam jednom davno divlji badem.