The last march - Đorđe Balašević

Postoji jedno stručno mišljenje po kom sam uvek dosadan i isti

Pa sam probao već svasta: bluz i tango, rege, kantri, rok i diksi

U traganju za novim šlagerom

Sad kopam prstima po tamburi k’o bagerom

Ali panika, brate, tonem poput Titanika

Jer ostade mi marš, jedino još marš

Za ovo ovde, za happy raju što slavi bedu u punom sjaju

Ostade mi marš, ništa osim marš

Pesmica jes' malo čudna, al' vremena oskudna — daj šta daš

Javlja se određeni utisak da imam neke momente u stihu

Ali da moje žalostivne rime negativno utiču na psihu

Dobar sam, kažu, u baladama

Njima bih dirnuo i onog pravog Sadama

Ali u ritmu sam, hm, još nedovoljno iskusan.

Jel'?!

Pa da probam marš?

Jednostavno marš

Za ovo ovde, za sretno stado koje u mraku mekeće rado

Ostade mi marš, jedino još marš

Pesmica jes' malo jadna, al' vremena prikladna — daj šta daš

Kazu da pesma nas je održala.

I ja lično zastupam tu tezu

Al' sad na primer imam tremu, imam jezu kao slepac na trapezu

Ovo je rasklimana država

To više bre ni Pavaroti ne održava

Kamoli jadan ja.

Idi, to su naivna nadanja

Al' možda legne marš, možda treba marš

Za ovo ovde veselo krdo što je na svome tek kad mu je tvrdo

Ostade mi marš, jedino jos marš

Jes' da je pesmica bedna, al' vremena vanredna — daj sta daš

Pa da probam još marš, kratko — jasno marš

Za ovo ovde, lenjo do srži čiji je moto «trpi i rži»

Ostade mi marš, ništa, samo marš

Uglavnom, što bi se reklo, al' vreme je isteklo — daj šta daš

Marš ti, oca ti jebem bezobraznog